DVOJNIK
Događaj se odigrao meseca februara 1969. godine, severno od Bostona, u Kembridžu. Nisam ga odmah zabeležio jer mi prvobitna namera beše da ga zaboravim, kako ne bih izgubio razum. Sada, 1972. godine, mislim da će ga drugi čitati kao pripovetku, ako ga zapišem, a, sa godinama, možda će to isto biti i za mene. Znam da je bio skoro grozan dok se odigravao i još više tokom besanih noći koje su usledile. To ne znači da bi priča mogla uzbuditi nekog trećeg. Bilo oko deset sati izjutra. Sedeo sam oslonjen na klupi, preko puta reke Čarls. Na nekih petsto metara desno od mene nalazila se neka visoka zgrada, čije ime nikada nisam saznao. Siva je voda nosila velike gromade leda. Reka me je neodoljivo navela da pomislim na vreme. Hiljadugodišnja slika Heraklita. Dobro sam spavao; moj čas prethodnog popodneva uspeo je da zainteresuje studente. Nije bilo ni duše na vidiku. Iznenada stekoh utisak (koji prema psiholozima odgovara stanju zamora) da sam već bio doživeo taj trenutak. Neko je seo na drugi kraj moje klupe. Više bih voleo da sam ostao sam. Ali nisam hteo da ustajem odmah, kako ne bih ispao nekulturan. Drugi je počeo da zviždi. Tada mi pade na pamet prvi od brojnih poteza tog jutra. Zviždao je, a to što je pokušavao da zviždi (ni kada nisam imao mnogo sluha), bila je La tapera Elijasa Regulesa u kreolskom stilu. Vratio me je u sećanje na jedno dvorište, koje je nestalo, i Alvaru Melijanu Lafinuru, koji je preminuo pre toliko godina. Zatim uslediše reči. One behu iz deseterca sa početka. Glas nije bio Alvarov, ali hteo je da bude nalik na Alvarov. Prepoznah ga sa užasom. Prišao sam mu i rekao: - Gospodine, da li ste vi Urugvajac ili Argentinac? - Argentinac, ali od četrnaeste godine živim u Ženevi glasio je odgovor. Usledilo je dugo ćutanje. Upitah ga: - U broju sedamnaest Malagnou, preko puta ruske crkve? Odgovori mi potvrdno. - U tom slučaju - rekoh mu odlučno - vi se zovete Horhe Luis Borhes. Ja sam, takođe, Horhe Luis Borhes. Ovo je 1969. godina, u gradu Kembridžu. - Ne - odgovori mi mojim sopstvenim, malo udaljenim glasom. Posle izvesnog vremena insistirao je: - Ovde sam, u Ženevi, na jednoj klupi, na nekoliko koraka od Rone. Ono što je čudno jeste činjenica da ličimo, ali vi ste mnogo stariji, sede kose. Odgovorili mu: - Mogu ti dokazati da ne lažem. Reči ću ti stvari koje ne može znati neko nepoznat. U kući ima srebrna posuda za mate sa zmijskim nožicama koju je naš pradeda doneo iz Perua. Takođe ima srebrni lavor koji je visio o drvenu kuku. U ormanu u tvojoj sobi postoje dva reda knjiga. Tri toma Hiljadu i jedne noći, Lejna sa gravurama u čeliku i beleškama štampanim ma slovima između dva poglavlja, Kišeratov rečnik latinskog, Tacitova Germania na latinskom i u Gordonovom prevodu i Don Kihotu izdanju kuće Garnije, Krvave daske Rivere Indartea, sa autorovom posvetom, Sartor Resartus Karlajla, biografija Amijela i, sakrivena iza ostalih, jedna knjiga u tvrdom povezu o seksualnim običajima balkanskih naroda. Nisam zaboravio ni jedno poslepodne na prvom spratu na trgu Diburg. - Difur - ispravio me je. - U redu. Difur. Je li to dovoljno? - Ne - odgovorio je. - Ti dokazi ništa ne dokazuju. Ako to ja sanjam, prirodno je da znate ono što znam. Vaš obimni katalog je u potpunosti uzaludan. Primedba je bila na mestu. Odgovorih mu: - Ako su ovo jutro i ovaj susret snovi, svako od nas mora da misli kako je on taj koji sanja. Možda prestanemo da sanja , a možda ne. Naša očigledna obaveza, u međuvremenu, jeste da prihvatimo san, kao što smo prihvatili univerzum, da smo bi začeti i da gledamo očima i da dišemo. - Hoće li ovaj san trajati? - upita on nespokojno. Da bi ga umirio i da bi smirio sebe, glumio sam opuštenost koju, svakako, nisam osećao. Rekoh mu: - Moj san je trajao već sedamdeset godina. Na kraju krajeva, kada se seća, nema osobe koja se ne susreće sa samom sobom. To je to što nam se dešava u ovom času, sem što smo dvojica. - Želiš li da znaš nešto o mojoj prošlosti, koja je ujedno i budućnost koja te očekuje? Prihvatio je bez reči. Ja nastavih, pomalo izgubljen: - Majka je zdrava i dobro je u svojoj kući na Čarkasu i Majpu, u Buenos Ajresu, ali je otac umro pre nekih trideset go . Umro je od srca. Dokrajčila ga je hemipleksija: leva ruka preko desne ruke bila je kao ruka deteta na ruci džina. Umro je sa nestrpljenjem da umre, bez reči. Naša je baka umrla u istoj kući. Nekoliko dana pred kraj, sve nas je pozvala i rekla nam: „Znam da sam veoma stara žena, koja umire veoma sporo. Neka se niko ne uznemiri zbog jedne tako obične i uobičajene stvari". Nora, tvoja sestra, udala se i ima dvoje dece. Kad smo kod toga, kod kuće, kako su? - Dobro. Otac uvek sa njegovim šalama protiv vere. Sinoć je rekao da je Isus kao gauči koji ne žele da se angažuju i da je zbog toga propovedao u parabolama. Oklevao je i upitao me: - A vi? - Nije mi poznat broj knjiga koje ćeš napisati, ali,znam da ih je previše. Pisaćeš pesme koje će ti pružiti neuzvraćeno zadovoljstvo i pripovetke fantastične vrste. Predavaćeš kao i tvoj otac i kao toliki drugi iz naše porodice. Dopadalo mi se to što me nije pitao ništa o neuspehu ili uspehu knjiga. Promenio sam ton i nastavio: - Što se istorije tiče... Bio je drugi rat, skoro među istim protivnicima. Francuska je brzo kapitulirala; Engleska i Amerika su vodile cikličnu bitku kod Vaterloa protiv jednog nemačkog diktatora koji se zvao Hitler,. Buenos Ajres, oko hiljadu devetsto četrdeset i šeste, stvorio je drugog rosasa, dosta nalik na našeg rođaka. Pedeset i pete spasila nas je provincija Kordoba, kao ranije Entre Rios. Sada stvari loše stoje. Rusija preuzima u svoje ruke planetu; Amerika se, sputana praznoverjem demokratije, ne odlučuje da bude imperija. Svakim danom što prolazi naša zemlja postaje sve više provincijalna. Dakle, sve više provincijalna i sve više nadmena, kao da zatvara oči. Ne bi me iznenadilo da se umesto latinskog uči jezik guarani. Primetih da mi je jedva poklanjao pažnju. Plašio ga je osnovni strah od nemogućega, međutim, istinitog. Ja, koji nisam bio otac, osetih izliv ljubavi prema tom jadnom momku, koji mi je bio bliži od rođenog deteta. Video sam kako steže u rukama neku knjigu. Upitah ga koja je. - Opsednuti ili, kako verujem, Demoni Fjodora Dostojevskog - odgovorio mi je pomalo gordo. - Zametnula mi se u sećanju. Kakva je? - Kako ga izrekoh, osetio sam da je pitanje već samo po sebi pogrdno. - Ruski majstor - ocenio je - ušao je više od svih ostalih u lavirinte slavenske duše. Taj retorički pokušaj učini mi se kao dokaz da se smirio. Upitah ga koje je druge knjige majstora iščitao. Nabrojao je dve ili tri, među njima i Dvojnika. Upitah ga da li prilikom čitanja razlikuje dobre likove, kao u slučaju Jozefa Konrada, i da li namerava da nastavi izučavanje celokupnog delà. - Uistinu, ne - odgovorio mi je pomalo iznenađen. Upitah ga šta piše. Reče mi da sprema knjigu pesama pod naslovom Crvene himne. Takođe je razmišljao o Crvenim ritmovima. - Zašto da ne? - rekoh -. Moći ćeš da navedeš dobre prethodnike. Plavi stih Rubena Darija i Verlenovu sivu pesmu. Ne obraćajući pažnju na mene, objasnio mi je da će njegova knjiga pevati o bratstvu među svim ljudima. Pesnik našeg vremena ne može okrenuti leđa svojem dobu. Razmišljao sam i upitah ga da li se doista oseća bratom svih. Na primer: svih grobara, svih poštara, svih ronilaca, svih koji žive na strani parnih brojeva ulice, svih onih bez glasa itd. Reče mi da se njegova knjiga odnosi na veliku masu potlačenih i parija. - Tvoja masa potlačenih i parija - odgovorio sam mu puka je apstrakcija. Postoje samo pojedinci, ako neko uopšte postoji. Jučerašnji čovek nije današnji čovek, izrekao je neki Grk. Nas dvojica, na ovoj klupi u Ženevi ili Kembridžu, možda smo dokaz. Izuzev na strogim stranicama istorije, značajni događaji lišeni su značajnih rečenica koje se pamte. Covek na samrti hoće da se seti grafike, viđene uzgred u detinjstvu; vojnici pred stupanje u boj razgovaraju o blatu ili o naredniku. Naša je situacija bila jedinstvena i, da budem iskren, nismo bili spremni. Razgovarali smo, neizbežno, o književnosti; bojim se da nisam rekao ništa drugo od onog što obično kažem novinarima. Moj alter ego je verovao u izmišljanje ili otkrivanje novih metafora; ja u one koje odgovaraju intimnim i poznatim sklonostima i koje je naša mašta već prihvatila. Starost ljudi i suton, snovi i život, proticanje vre mena i vode. Izložio sam mu ovo mišljenje, koje ću, zatim, izložiti u jednoj knjizi nekoliko godina kasnije. Skoro i da me nije slušao. Iznenada reče: - Ako ste vi bili ja, kako objasniti da ste zaboravili vaš su sret sa jednim starijim gospodinom koji vam je 1918. godine re da je on takođe Borhes. Nisam razmišljao o toj poteškoći. Odgovorih mu neubedljivo: - Možda je taj događaj bio tako čudan da sam pokušao da ga zaboravim. Stidljivo se usudio da pita: - Kako stojite sa pamćenjem? Shvatio sam da je za momka koji još nije napunio dvadeset godina čovek sa više od šezdeset godina skoro mrtvac. Odgovorih mu: - Obično je nalik na zaborav, ali još uvek pronalazi ono što mu traže. Studiram anglosaksonski i nisam poslednji u klasi. Naš razgovor je već dovoljno trajao da bi pripadao snovi ma. Iznenada mi pade na pamet ideja. - Mogu ti odmah dokazati - rekoh mu - da me ne sanjaš. Slušaj pažljivo ovaj stih koji, koliko se sećam, nikada nisi čitao. Lagano odrecitovah čuveni redak: L'hydre - univers tordant son corps écaillé d'astres. Osetio sam njegovo skoro bojažljivo zaprepaštenje. Ponovio ga je tiho, uživajući u svakoj blistavoj reči. - Istina je - promucao je - ja nikada neću moći da napi šem redak kao taj. Ugo nas je spojio. Pre toga, sada se sećam, sa žarom je ponavljao, onaj kratki odlomak u kom se Volt Vitmen seća jedne noći koju je proveo udvoje pred morem i u kojoj je doista bio srećan. - Ako ju je Vitmen ispevao - primetih - to je zato što je doista želeo, a nije se desilo. Pesma dobija na vrednosti ako po godimo da je ispoljavanje jedne težnje, a ne istorija jednog do gađaja. Posmatrao me je. - Vi ga ne poznajete! - uzviknuo je. - Vitmen nije u stanju da laže. Pola veka ne prolazi uzalud. Iz našeg razgovora osoba raz lektire i različitog ukusa, shvatio sam da se ne možemo razumeti. Bili smo odviše različiti i isuviše slični. Nismo mogli da se varamo, što otežava dijalog. Svaki od dvojice bio je karikaturalna replika onog drugog. Situacija je bila isuviše abnormalna da bi mogla duže da traje. Savetovati ili raspravljati bilo je uzaludno jer je njegova neizbežna sudbina bila da bude ono što sam ja. Odjednom se prisetih jedne Kolridžove maštarije. Neko sanja da prolazi kroz raj i da mu kao dokaz toga daju cvet. Kada se probudio, cvet je bio tu. Pade mi na pamet istovetan postupak. - Slušaj - rekoh mu - imaš li nešto para? - Da - odgovori mi. - Imam oko dvadeset franaka. Večeras sam pozvao Simona Hičlinskog u Krokodil. - Kaži Simonu da će se baviti medicinom u Karužu i da će učiniti mnogo dobra... sada mi daj jedan od tvojih novčića. Izvadio je tri srebrna eskuda i nešto sitnine. Bez razumevanja, pružio mi je jedan od prvih. Ja mu pružih jednu od onih nepromišljenih američkih nov čanica koje su različite vrednosti, a iste veličine. Posmatrao ju je pohlepno. - Nije moguće - uzviknuo je. - Na njoj je datum hiljadu devetsto sedamdeset četvrta. (Nekoliko meseci kasnije neko mi je rekao da novčanice nemaju datum). - Sve je to čudno - uspio je da izgovori - a ono što je ču dno uliva strah. Svedoci Lazarovog uskrsnuća mora da su ostali užasnuti. Ništa se nismo promenili, pomislih. I dalje knjiške refe rence. Rasparao je novčanicu i zadržao novčić. Odlučih da ga bacim u reku. Luk srebrnog, grba koji se gubi u srebrnoj reci, dao bi mojoj priči živopisnu sliku, ali sudbina nije tako htela. Odgovorih da natprirodno, ako se događa dva puta, presta je da zastrašuje. Predložih mu da se nađemo narednog dana, od te iste klupe koja se nalazi u dva vremena i na dva mesta.
Prihvatio je odmah i rekao mi, ne gledajući na sat da mu je kasno. Obojica smo lagali i svako je od nas znao da ga sagovornik laže. Rekoh mu da dolaze po mene. - Po vas? - upita me. - Da. Kada dođeš u moje godine skoro ćeš potpuno izgubiti vid. Videćeš žutu boju i senke i svetlost. Ne brini. Postepeno slepilo nije tragično. To je kao sporo letnje predvečerje. Pozdravismo se bez dodira. Narednog dana nisam otišao. Ni onaj drugi, verovatno, nije došao. Razmišljao sam mnogo o tom susretu, koji nikome nisam ispričao. Mislim da sam otkrio ključ. Susret je bio stvaran, ali je drugi razgovarao samnom u snu i tako je mogao da me zaboravi; ja sam sa njim razgovarao na javi i još uvek me uznemirava sećanje. Drugi me je sanja, ali me nije dosledno sanjao. Sanjao je, sada to shvatam, nemoguć datum na dolaru.
